Kapiten Nikola: Valjevci žive košarku i zaslužuju stabilnog prvoligaša

Iza njega je bogata domaća, ali pre svega inostrana karijera. Nakon više od decenije provedene van Srbije, odlučio je da se pred početak ove sezone vrati u našu zemlju i svojim iskustvom, znanjem i kvalitetom pomogne Metalcu da izbori opstanak u Košarkaškoj ligi Srbiji.

Trnovit put je i dalje pred Valjevcima, ali kapiten ovog tima, iskusni Nikola Marković služi kao pravi primer svojoj ekipi kako se i u poznim igračkim godinama bori za klub čiji dres nosiš. Ali i kako nikada ne treba odustajati.

„Imali smo dosta kadrovskih problema, tim se kasno formirao, propustili smo taj pripremni period, a svi koji se bave sportom znaju o čemu pričam. Imali smo po osam igrača na treningu, jer nismo imali dovoljno potpisanih košarkaša. Klub je zatečen u lošem stanju i svašta smo prošli. Ali nekako smo se usput sklapali, da kažem da smo se tek kompletirali pre nekih mesec dana. Od kada smo kompletni imamo skor od tri pobede i četiri poraza, koji je solidan, iako moram priznati da smo u nekim utakmicama sami sebe pobedili. Metalac ima tendenciju da napreduje i nadam se da ćemo to i pokazati na terenu“, počeo je svoju priču kapiten Valjevaca, u našoj redovnoj rubrici Intervju KLS-a.

Neće biti lako do kraja sezone ostvariti zacrtani cilj. Metalac ima igru, ali i dosta oscilacija naročito u završnicama. Usledila je promena trenera, sve kako bi se obezbedio toliko željeni opstanak u elitnoj ligi Srbije.

„Nisam neko ko se pravda i traži opravdanje ali zaista smo imali mnogo pehova i nesrećnih okolnosti koje su nas pratile i verujem da će doći trenutak da pokažemo kvalitet , da krenemo sa pobedama i izborimo opstanak u ligi koji i zaslužujemo“, rekao je Marković i nastavio:
„Jedini minus i to veliki je taj što sam valjevsku halu zatekao u istom stanju u kome sa sam je i ostavio pre 15 godina. Ali, infrastruktura je problem koji može da se reši. Valjevo zaslužuje status košarkaškog centra i da ima stabilnog predstavnika u KLS. Metalac je jedan od najstarijih klubova u Srbiji, kroz koji je prošlo, mnogo vrhunskih igrača i velikih imena i velika je šteta da ovaj klub nema novu Halu sportova. Ljudi u ovom gradu žive košarku, žive kroz Zvezdu, Partizan, Metalac, mada mi se čini da prednost imaju „crveno-beli“ i da je ovo zvezdaški kraj. Valjevci se razumeju u košarku, vole je, a tribine su uvek popunjene“.

S obzirom da je dugo igrao u inostranstvu, šta je presudilo da se Nikola vrati u KLS i dođe u Metalac?

„Na moj povratak u KLS uticao je splet raznih okolnosti. Moram biti iskren pa reći da nisam planirao još ovu sezonu da se vraćam u Srbiju. Imao sam težu povredu, prelom metatarzalne kosti i gotovo čitavu sezonu bio sam bez kluba“, objašnjava kapiten i nastavlja:
„Sudbina je htela da Đorđe Ilić tada dođe u Metalac i hteo sam da pomognem i ja njemu da sa ekipom izbori opstanak, ali i on meni, da mi da šansu da igram i pokažem da još uvek to mogu, bez obzira na povredu. Morao sam da se vratim u formu, trebali su mi minuti, jer više nisam u zenitu karijere“.

Znači li to da ima šanse da ovaj rođeni 35-godišnji Beograđanin karijeru završi upravo u Metalcu?

„Iskreno ne razmišljam o tome sada, ali mogu da kažem da bih voleo da nastavim da igram i dalje. Voleo bih da igram košarku, dok, kako kažu, točkovi ne otpadnu, odnosno dok god budem mogao da trčim, borim se i nadmećem sa ovim mladim igračima. To je ono što najbolje znam da radim. Da li će to biti Metalac ili neki drugi klub, Srbija ili neka druga zemlja, videćemo. Sada mi je fokus da vodim računa o telu, da ostanem zdrav, pa videćemo“, iskren je Marković.

A ko je u stvari kapiten Valjevaca i gde ga je sve to bogata košarkaška karijera do sada vodila?

„Počeo sam u Borči, kod Branislava Vujičića. Kao igrača dosta me oblikovao i Beovuk, karakter i duh koji nosi taj klub mnogo utiču na razvoj igrača. A profesionalnu karijeru započeo sam u FMP Železniku, mislim da se to već i zna“, kroz osmeh priča Marković, koji se osvrće i na svoj boravak u Grčkoj, gde je proveo tri godine nastupajući za KAOD, Penelefsinijakos i PAOK:
„Grčka je u tom trenutku bila nepoznata, ali se na kraju ispostavilo i dobar korak za mene. Velike zasluge za odlazak tamo ima Nebojša Čović, s obzirom da sam u tamo otišao sa njegovim sinom Filipom, a on nam je pružio bezrezervnu podršku da se osmelimo na taj korak. Imao sam tada 23 godine i to je bio moj prvi inostrani angažman. Trenirao nas je Nenad Marković, trener sa ovih prostora, koji je jako specifičan i mnogo nam je značio kao mladim igračima koji su prvi put došli u neku stranu zemlju da žive i igraju. I pojedinačno i timski napravili smo dobre sezone i sve je krenulo uzlaznom putanjom. Grčka liga me i stavila na evropsku košarkašku mapu, naročito nakon angažovanja u PAOK, sa kojim sam igrao i ozbiljno takmičenje kao što je Eurocup“.

Košarkaški put ga je potom vodio kroz Poljsku, zatim i Rumuniju, a zabeležio je i nastupe za mlađe reprezentativne selekcije Srbije, sa kojima je osvojio i medalje – zlato sa juniorskog Evropskog prvenstva 2007, kao i srebro i bronzu sa Mediteranskih igara, odnosno Univerzijade 2013. godine.
Kada je u pitanju reprezentativna karijera, dalje nije išao, ali smo se sa Nikolom dotakli upravo tog osetljivog perioda prelaska u seniorsku košarku, u kome se izgubi veliki broj igrača.

„Taj period prelaska u seniorsku košarku je najosetljiviji i istina je da se najviše igrača „gubi“ u tom periodu. Najvažnije u tom periodu je da igrač ima svoju ulogu i prostor da igra. Ja sam imao sreću sa tim, jer smo u FMP imali i razvojni tim, kada nije bilo mesta u Zvezdi otišao sam u Vojvodinu. Dobijali smo prostor i priliku da igramo. Ključ je da igrači koji su na početku 20-tih godina biraju sredine u kojima će imati minutažu, jer samo na taj način će se i razvijati. Koliko god da je trening bitan, ne može ni jedan da zameni ni najlošiju utakmicu“, konkretan je Marković.

Veliku ulogu u ovom periodu svakako imaju i treneri koji, po mišljenju našeg sagovornika moraju da poseduju jednu osobinu.

„Hrabrost je jedna od najvažnijih i najbitnijih osobina trenera, kako onih izgrađenih, tako i onih u nastanku. Imati hrabrosti da daš šansu mladom igraču i da ga usmeravaš je jako važan faktor za košarku uopšte. A takvih u KLS ima. Počev od našeg doskorašnjeg trenera Ilića, zatim Boltića, Mijovića, o Avdaloviću da ne govorim. Jako bitno je da mladi igrači igraju kod trenera koji će prepoznati šta oni mogu i dati im pravu šansu, a da im rezultat nije ispred toga. I to daje rezultat na duže staze“.

Kada smo već kod mladih igrača, postoji li neki koji je privukao najviše pažnje našeg sagovornika?

„Izdvojio bih moje Aleksu Dimitrijevića i Luku Vudragovića, igrače koji imaju ogroman potencijal. Sa njima samo treba da se radi i da im se da šansa da igraju. Marko Tofoski iz BKK Radničkog mi se mnogo sviđa. Odličan je, volim igrače koji igraju dvosmerno, a on je dobar u napadu i jednako u odbrani. Đulović je odličan igrač, jaka trojka. Tu je i Andrej Kostić koji je odličan strelac“, nabraja Marković.

Sve češće se u javnosti pominje jedna sintagma, a to je profesionalna liga Srbije. Ima li, sa aspekta igrača koji je preko decenije proveo u inostranstvu, KLS kvaliteta i kapaciteta za jedan takav iskorak?

„Primetio sam da se sve više priča o jedinstvenoj ligi Srbiji. KLS je liga koja ima jako veliki broj mladih, kvalitetnih igrača. Dugo nisam bio tu i kada sam se vratio primetio sam da više poznajem trenere od košarkaša. KLS je odličan poligon da se formiraš i pokažeš i da preko nje izađeš na evropsku košarku mapu i gradiš karijeru na nekom većem nivou. Naši igrači su pametni, obučeni, školovani, jer naša struka je među najboljima na svetu. Prohodnost ka međunarodnoj sceni je jako važna, jer baš ta takmičenja privlače igrače i budu prevaga kada biraju sredinu u kojoj će da se takmiče“, pojasnio je Marković.

Pored toga što je košarkaš i sada i „stariji brat“ mladim košarkašima Metalca, Nikola je i brižan suprug i otac troje dece – dva dečaka i devojčice.

„Stariji ima deset godina i već igra košarku u Kruševcu, gde žive trenutno, iako me često posećuju u Valjevu. Mlađi sin ima šest godina i on je još uvek nezainteresovan za neki sport konkretno, ali uglavnom prati brata u svemu. A kćerka… Ona im godinu i po dana i tako mala već je krenula da me vrti oko prsta. To je tatina ljubimica, valjda to tako ide“, sa ogromnom ljubavlju i ponosom govori o svojim potomcima Marković i dodaje:

„Supruga Marija je podnela veliku žrtvu i preuzela teret na sebe oko dece i kuće, da bih ja mogao da se bavim sportom koji volim. Ona je stub porodice i o svemu vodi računa i zato joj dugujem veliku zahvalnost za svo razumevanje i podršku koju od nje dobijam svih ovih godina. U vaspitanju učestvujemo zajedno, ne pritiskamo decu, ne teramo ih i ne forsiramo za ma šta. Neka sami odluče šta žele da rade i čime da se bave u životu. Deca trebaju da sanjaju, a mi stariji možemo da pravimo neke planove. Mada, na kraju dana je jedino važno da smo zdravi i da budemo dobri ljudi. To je ono na čemu i stavljamo fokus kada je njihovo vaspitanje u pitanju“.

Iako je rekao da deca trebaju da sanjaju, čini se da i Nikola Marković, ostvareni i ispunjeni 35-godišnjak sanja svoj životni san, okružen ljubavlju najbližih i radeći ono što najviše voli i čemu je posvetio najveći deo svog dosadašnjeg života. #klsrb